Ali, Krsto je u ţurbi zaboravio napisati adresu i tako je, jedino pismo što ga dobih iz Višnjića, za sve ove godine, ostalo bez odgovora.

Sjećam se, sa Perom i njegovom majkom sam otišao jedne prilike u Foĉu, ja da se prijavim opštinskim vlastima, on kod neke ţene što se proĉula da lijeĉi koţne bolesti obiĉnom goveĊom balegom.

Drinu smo prešli skelom kod sela Ustikolina. Sa nama, na deregliju, uĊoše djeĉak sa biciklom i njegov otac. Reĉe da se zove Jovo Maksimović a njegov sin Vojislav, Vojo.

Skeledţija Junuz je imao zavijenu desnu nogu oko ĉlanka i upadljivo je šepao. Bio je profesor knjiţevnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, poslije se bavio politikom Priĉam mu svoju muku; iskreno, sa oduševljenjem. Sluša i ne pokazuje nikakvoga znaka da ga moje pripovijedanje zanima. Pomenu i babicu Mariju Helc.

Trebala je u Foĉi da se uda za nekog Behtu, šofera ovdašnjeg ali je, lomatajući se po planinama, navukla tuberkulozu i umrla.

travari - Forum abcpsorijaz.com

Pozdravih se sa starinom i uputih ka pijaci. Ljudi su, ĉini mi se, ostali isti. Seljaci se cjenkaju, tipiĉan foĉanski ţargon, praćen specifiĉnim humorom, odjekuje izmeĊu tezgi, robu sada dovoze uglavnom automobilima. PronaĊoh jednog seljaka iz Cvilina, nekog Milorada. Putujemo uz Drinu, bistru i brzu. Put asfaltiran, na izlazu iz grada nova, velika bolnica.

Seljak se raspriĉao o ljetini, stalnom rastu cijena, nerodnim godinama, kako je seljaku sve teţe. Slušajući ga, sjećam se kako su ljudi nekada, sa daleko manjim, bili zadovoljniji i srećniji.

Kaţem da bih pješice u Huseinoviće. Gleda me u ĉudu, kao da sam pomjerio pameću. Ime mi se uĉini poznato. Priĉao sam mu svoje doţivljaje iz Huseinovića, spominjući poimence ljude ne bi li mi on dao kakvu- takvu informaciju o nekom od njih.

Tako i bi. Dakle, ona mala djevojĉica koju je Muradifovica drţala u krilu kada sam, prije trideset godina, prvi put došao u Huseinoviće. Milorad dodade, kao za sebe, Murata se udala u Jošanicu, njegova je prva komšinica. Sa Miloradom se rastadoh na ulazu u selo. Pokazao mi je kuću Haznadarovih, mahnuo i nestao u oblaku dima iz auspuha njegovog starog kamiona.

Pribliţavajući se kapiji, osjetih navalu uzbuĊenja. Stezalo mi se grlo, srce ubrzano tuklo. U dvorištu jedan ĉovjek sijeĉe drva a starac, pored stepenica, sjedi na tronošcu i delje blago savijenu motku, oĉigledno drţalicu za neku od alatki.

Otvorim kapiju. On podiţe glavu, mršav i ispijen u licu prekrivenom borama. A, koji si ti? Spuštam se na tronoţac, posmatrajući ga. Ne mogu dobro da vidim od suza. Tarem ih, kaţem da mi oĉi nešto suze i da sam došao Starĉev glas je drhtao, prekidao ga je kašalj; nisam mogao vidjeti ništa od onoga Muradifovog lica konzerviranog u sjećanjima.

Pitam ga je li odavde. Tu sam, kod zeta. Ja sam ti iz Huseinovića. Starac ostavi sjekiricu, nasloni se na drţalje i nakašlja. Taj ti je Pero Višnjić bio moj prvi komšija. Tu, iz sela Alinovića. Bio je to dobar djeĉak.